zašto autokrate

У многим ситуацијама аутократе су одабрале пут демократизације земље, иако их је то затим коштало губитка политичке моћи и власти. Зашто су то чинили? Могуће је навести више рационалних разлога, као што су избегавање револуције, мобилизација за рат, надмудривање са ривалима или разрешење пат позиције између социјалних група.
Једно ново истраживање Данијела Трајсмана, са УКЛА универзитета, показало је неочекивану доминацију једног нерационалног механизма – грешке у процени или стратегији од стране аутократе. Наиме, Трајсман је истражио укупно 218 случајева демократизације у свету у периоду 1800-2015. и нашао у две трећине случајева да аутократа није намеравао да дели моћ, већ је донео демократизацију грешком.
По врстама гледано, највећи број је имао погрешну политичку стратегију или тактику, желећи да извесним реформама ојача свој положај, али је донео демократизацију која га је коштала власти. Добар пример је Михаил Горбачов, који је кроз парцијалне реформе намеравао да унапреди и учврсти социјализам у СССР-у, а, у ствари, отворио је врата његовом крају.
Други разлог по учесталости је прецењивање своје популарност од стране аутократе и, стога, недовољна манипулација изборима или референдумом које је сам расписао. Врло добар је пример превремених избора које је расписао Слободан Милошевић 2000. године, али и пољски комунисти 1989, Пиноче, Маркос…
Трећи модел је претерано самопоуздање аутократе, који потцењује снагу опозиције и пропушта прилику да оствари компромисе или да на време уђе у репресију, па га обарају продемократске снаге.  Пример:  француски краљ Луј Филип, који се јако изненадио.
Неке аутократе су кренуле путем војне авантуре, надајући се расту популарности после победе, а изгубили су и рат и власт (генерал Галтијери, Аргентина после Фолкландског рата). Слично је Немачка демократизована после пораза у Првом и Другом светском рату.
Аутократа, свакако, може начинити грешке због тешкоћа да се снађе у сложеној ситуацији, али и због својих психолошких слабости:  претераног оптимизма и самопуздања, илузије контроле над догађајима, избегавања лоших вести, одсуства критичког мишљења и слично.
Од поменутих типова грешке, Србији, верујем, највише одговара изборни метод: најјефтинији је, а даје резултате. Посебно у земљама у којима се често расписују.